Јуче је на Градском гробљу у Горњем Милановцу обележена годишњица смрти генерала Божидара Терзића. Испред локалне самоуправе, венац је на породичну гробницу Терзића положио председник општине Дејан Ковачевић. Чувеном војсковођи из Балканског и Првог светског рата почаст су, такође, одали представници Војске Србије, као и Друштва за неговање традиција у ослободилачким ратовима.
Председник општине Дејан Ковачевић је истакао да је Горњи Милановац поносан што је завичајно место српских хероја, као и да смо дужни да чувамо сећање на овог храброг ђенерала који је својим подвизима обезбедио слободу српском народу.
Директор Музеја рудничко-таковског краја Александар Марушић нагласио је да је 160 година од рођења и 80 година од смрти, повод окупљања и евоцирања успомена на једног од најзначајнијих Милановчанина. Марушић се осврнуо на приватан живот, али и на импозантну војничку каријеру генерала Терзића.
„Рођен је 1867. године и имао је ту несрећу да је већ као беба остао сироче, без оца, и старање о њему преузела је његова мајка Јерина. Оно што је за нас истраживаче био проблем, како се није женио није имао директних потомака, али захваљујући Милу Радојичићу, који ће скоро да напуни сто година, који му је побочан наследник, успели смо да реконструишемо и његов приватан живот. Најстарији суграђани кажу да је био ретко добар човак и да није било човека из Рудничког округа, да се није обратио њему за помоћ. Доста тога доброг је оставио и самом Горњем Милановцу, али и Горњим Бањанима, месту рођења његове мајке“, рекао је Марушић.
Што се тиче војничке карије, он је истакао да је Терзић за неких 37 година активне војне службе стигао од чина каплара и рада у трупи до армијског ђенерала. Од 1905. до 1906. био је један од ађутаната краља Петра I Карађорђевића, а највећу славу је достигао као командант Шумадијске дивизије првог позива и посебно се истакао у Другом балканском рату, када је командовао у чувеним биткама на Рајчанском Риду и Дренку, када је обезбеђена победа српске војске. За време Великог рата, налазио се на челу Шумадијске дивизије, такође, учествовао је у Колубарској бици, Церској бици, у борбама за ослобођење Београда 1914. године. У јесен 1915. ова дивизија, под његовом командом, водила је борбу код Пирота, а затим код Смедерева. Пред надмоћнијим непријатељем, са осталим јединицама, и она је одступила преко Црне Горе и Албаније до Скадра. Ту је њен командант преузео нову дужност.
После рата истицане су његове командне способности и храброст његових војника. Када је настављено повлачење крајем 1915. године дошло је до реконструкције Кабинета Николе Пашића и Терзић тада постаје министар војни.
Марушић је истакао да је Терзић долазио често у Милановац и да је организовао у Београду Удружење Рудничана, то су били знаменити Милановчани, који су се на Цвети окупљали и трудили да помажу наш крај.
„Он је само један од плејаде, имамо и Љубу Милића и Спасоја Тешића и Јовицу Јовичића и десетак хиљада оних који су од 1912. до 1918. учествовали у ратним операцијама у ослобођењу Србије и трудимо се да сачувамо успомену на њих“, казао је Марушић.
Генерал Божидар Терзић, заслужено, добитник је Ордена Карађорђеве звезде, Споменице Краља Петра I, Медаље за храброст 2. реда и бројних других одликовања. Преминуо је 29. септембра 1939. године. Сахрањен је у породичној гробници у Горњем Милановцу.
